Лик и дело Димитрија Давидовића

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ

„Род је свој преко мере љубио“

У Земуну 12/23. октобра, у једноспратној кући, на углу Главне и Каналске улице, бр. 171 родио се Димитрије Давидовић, син проте Гаврила Георгијевића и Марије, ћеркe Марка Абаџије из Добановаца.О прецима Димитрија Давидовића се не зна много, осим да му се деда звао Давид Георгијевић (Ђорђевић) и да је био један од познатијих наставника у Латинској школи у Сремским Карловцима.Унапређење у свештеничко звање проте довело га је у Земун крајем 18.века. од његовог имена и изведено је презиме Давидовић, и то је управо учинио Димитрије. Отац Гаврило је био једно време свештеник и капелан у грчкој цркви у Бечу, а касније је напустио позив свештеника и определио се за трговину. Несрећан случај, потапање лађе са пештанском робом негде на Дунаву, према једном податку, или пожар у којем су сагорели кућа и дућан, према другом податку, уништио је младог трговца. Али ни та несрећа није одбила Гаврила од трговине, наставио је да се бави препродајом вина на мало и велико.Димитријева мајка, Марија, била је строжа од оца. Имали су више деце, али су им у животу остали само Димитрије и кћи чије име није познато.

Димитрије Давидовић је био мален растом и ситне главе, што је свима падало у очи, па му је из тих разлога дат надимак Шврћа. Србијанци су га називали још и Луцифером, а кнез Милош кумашином. Био је нежне природе, плаве пути, рошавог лица услед прележаних великих богиња, слабог вида са вечито црвеним трепавицама и сузним очима. Био је благе нарави, поносан и веселе природе, али није био горд и није био злопамтило. Волео је да исмева горде људе особеним стављањем марамице на нос. Био је умерен у јелу и пићу, осим у ретким тренуцима весеља и у друштву оданих пријатеља. Још као ђак био је стидљив. Захваљујући беседништву потпуно се ослободио и касније постао толико слободан „да му је та слобода као природа постала“. У школи је већ стекао препознатљиву карактерну црту упорност. Његови савременици су истицали да нико није могао да га натера да ради против својих убеђења и да је због тога често страдао. Није умео да отрпи, није могао да се уздржи, а да не каже било шта против свега што није било по његовој вољи и што није било праведно, био је „угодник и верни слуга свете истине и правде до гроба свог“.

Димитрије је завршио српску школу и одслушао„немецку норму“ између 1795. и 1801. године. Потом је одбио да иде у грчку школу у Земуну, да би се касније горко кајао што је учинио један од највећих пропуста у свом образовању, то је нарочито схватио приликом дипломатског рада у Кнежевој канцеларији у Цариграду и приликом израде Хатишерифа 1830. године. Отац Гаврило решио је сину да омогући да настави школовање, па га је упутио у Сремске Карловце. У Карловцима је са успехом дошао до краја последњег разреда, када је због једне пасквиле (погрдног писма) изазвао сукоб са митрополитом Стеваном Стратимировићем и професором историје и латинског Гаврилом Храниславом. Није могуће утврдити садржај пасквиле, али се верује да је даровити ђак извргао руглу надменог професора. Давидовића није могао спасити искључења ни директор гимназије, који је био одушевњен младићевом оштроумношћу и даровитошћу. Петог јуна 1807. „добија десет удараца корбачем“ да што брже путујеод Карловаца до Пеште!

У Србији је увелико, под вођством Карађорђа Петровића буктала револуција. И док је Србија све више постала слободнија и већа, Димитрије се од ње физички удаљавао на север да доврши своје школовање.

У Кежмарку је завршио прву,а у Пешти другу годину филозофије (1809.). Свршивши прву годину, прима се медицине, иако га је Милован Видаковић с разлогом упућивао на право.

„ Српско грађанство у Пешти заволело је овог дечака немирне природе и били су га чисто размазили. Убрзо се уозбиљио и живео примерно, али је остао веселе нарави, имао је обичај из шале кога пецнути, али никако из злобе“.

Трећи разред медицине завршио је 1812. баш када је судбина Србије, после слома Првог српског устанка, решена у мировним преговорима у Букурешту. Тада је имао двадесет две године и озбиљно је почео размишљати „где би крила најродољубијаразширити и на општу ползу делати могао“.

Из Пеште је отишао у Беч да настави лекарске школе, али се у њих брзо разочарао, већ после неколико месеци слушања наставе. После завршеног првог семестра одлучио је да напусти медицину.

„За необичније и веће ствари био је рођен!“

У царствујушћојВијени живео је непуну деценију, од 1813. до 1821.године. У Бечу, још бедемима окованом, у једном од најлепших европских градова живело је нешто мало Срба, који су се окупљали ради упражњавања верских и народних обичаја, недалеко од месног трга, Флајшмаркт. У близини трга Димитрије је постаје први српски новинар и одлучује да покрене новине.

Српско новинарство није имало дугу традицију, било је тек у повоју и покретано је далеко од свог етничког простора. Прва два покушаја нису оставили дубљи траг у српском новинарству. Трећи покушај је био успешнији. Димитрију се придружује имењак са којим је похађао Карловачку гимназију, медицинску сколу у Пешти и Бечу, Димитрије Фрушић. Два студента медицине, бруцоши, подстакнути Јернејем Копитаром, вечитим подстрекачем добрих српских тежњи и намера, патроном новије српске писмености и културе, подносе 2.фебруара 1813. године Врховној полицијској управи у Бечу захтев за издавање новина. Потписавши молбу у име целог српског народа и уз Копитареву помоћ, успели су да добију владареву сагласност, и после полицијске провере да су довољно спремни и способни за новинарски посао, да су доброг валадања и одани цару добили су позитивно решење 26.априла1813.године. За цензора је био одређен Јернеј Копитар, без чије помоћи се у Бечу ниједан српски проблем није решавао. Под називом Новинесербске у јавности су се појавиле у мају исте године и постају носилац културног и књижевног живота Срба тог времена.

Као додатак, Димитрије је уз новине додао књижевни лист у виду алманаха, давши му лепо име Забавник.Странице свог листа отвара свим српским књижевницима,међу којима је у то време најзначајнији би о Вук Караџић. У њима је Вук објављивао своје текстове и полемикеса онима који су се противили његовој реформи. У њима је Давидовић објавио и „Историју Србског народа“1821.године.

Димитрије није био задовољан само новинама, јер је сматрао да култура једног народа зависи од издавања књига. „ Када ће у нас Србља бити тако?“, родољубивих Срба који хоће да плате штампање књига. Било их је мало, а Димитрије је знао да велики број српских писаца усандуцима држе своје рукописе, јер немају мецену која ће им помоћи у штампању. Одлучио је да купи купи штампарију и уз њу „прекрасна слова разни језика“, да би помогао издавању рукописа тадашњих српских писаца.

Очи учених Срба оног доба биле су упрте у њега. „За тај посао био би најприличнији Давидовић“, говорили су. И заиста је било тако, замене му није било. О томе најбоље говоре речи Лукијана Мишицког, који му је испевао оду пуну дивљења његовим родољубљем.

„Чест Ти подвигу твом, младијсподвижниче!

Гласу генија Ти повнима, следова!“

Током година, као увек и свуда, новац је био проблем, као и урођени му слободан дух кога се никада није могао ослободити. Опадање броја пренумераната, ограничено штампарско право, полемике о књижевном језику, уплитање у проблем унијаћења Срба, били су довоњан повод Давидовићу да одлучи да напусти Беч и престане са издавањем својих новина Сербских. У његовој немирној глави ова мисао се вртела још од 1819.године, па је све више губио вољу да сам уређује новине. Када су послови кренулу низбрдо дан и ноћ је проводио у кафани играјући карте. „ Давидовић, наш Филозоф“, како су га звали, „пропашће начисто“, говорио је Копитар. Бечки период српске журналистике окончан је престанком излажења Новина сербских1822.године. Жаљење су изјављивали сви учени Срби, „откако је Филозоф побегао, све српско је овде стало!“

Одлази у своју Србију за којом је годинама чезнуо…

Да ли су му Вијена и Монархија били претесни и непријатељски му наклоњени или му је царство испод Саве и Дунава нудило нови животни пут и лепшу будућност? Да ли је свој стваралачки домет у претходној средини уздигао до висина изнад којих му нису дали да се пење? Да ли је у новој средини осетио могућност која ће га још једном повести стазама успеха?

Замислите земљу и народ коме је као утеха, после пропасти устаничке државе, било и ово: „За Србију нека само све не исеку, а шта ће потурчити нека“. У ту и такву Србију се враћа Димитрије.

Прелазак Димитрија у Србију био је скоро драматичан. Он се претходно обратио кнезу Милошу, потом Матеји Ненадовићу и кнезовима Народне скупштине: „Свршио сам све науке, имам своју типографију, знам како је треба водити“. Заузимао се за школовање женске деце,која такође „треба да се приближи ображенију у обичаи европејски христијанака и миле наше Србкиње“. Још је и додао: „Не иштем части, не жедим за достоинством, нити тражим да се мешам у државна дела Отечества нашег. Поставите ме једним од најмањи, држите ме у реду с најпростијим учитељем, задовољан сам и презадовољан, само ми дајте круг у кои ћу радити Отечества ради. Не искључујем себе ни од самог војевања у случају рата отечествена, пушку носити и мачем маати умећу исто као и перо водити“.

Београдом се брзо пренео глас да је у Србију стигао „врло учен човек“. Веома брзо је стекао Милошево поверење, који га је поставио за свог саветника.

Вечито опрезан, никада потпуно поуздан, увек спреман да погази задату реч ради државних и својих интереса, Милош је лако приносио на жртвеник своје сараднике. Због клевета од стране бечког двора, Милош је заиста „политике ради“,после скоро годину дана службовања поред себе, тражио од новинара да напусти престоницу, Крагујевац, што је он и учинио.

Тешки облаци покренути из Беча наткрили су комадић неба под којим се у новомОтечеству скрасио новинар Димитрије Давидовић.

Када је „вилајет“ прошао враћа се у Крагујевац и постаје први Милошев секретар,што је био најутицајнији положај у тадашњој Србији. Првих секретарских година Давидовићева задужења била су разноврсна. Када се налазио у истом месту где икнез састављао је његова писма. Ако је кнез боравио у неком другом месту у Србији онда је често писао извештаје Обреновићу о приспелој пошти и другим задужењима. Само у ретким тренуцима био је упућиван у кнежеву државну политику.

Кажу да је био Милошав велики везир, често му се обраћајући: “Давидовићу,проучдер, Давидовићу, дај ми мненије“…

Изгледа сасвим необично, али и једно од Димитријевих задужења је било старање о кнежевој деци. Што је још чудније, оно се најмање састојало у томе да он, као учен човек, брине о њиховом школовању и васпитању, већ је проводио време играјући се са њима и лечећи их од болести.Лечио је и самог кнеза, али је често пружао лекарске савете и обичном народу.

Како је време пролазило,кнез му је почео поверавати и спољне послове. Жеља Милошева је била да Србија добије аутономију од Турске коју је до тада није имала. По угледу на Влашку, желео је да и Србија добије „Хатишериф“ и тако прошири своју независност. На том послу велику улогу је имао и Димитрије Давидовић. Занимљиво је да је његов предлог био да Србија, после много година, има право употребе националне заставе. Давидовићево „мненије“ Милош је са одушевљењем прихватио. Од стране кнеза, одређен је да буде депутат у Цариграду и од султана „моли“ Хатишериф. Ту дипломатску мисију је успешно обавио. Руски представници у Цариграду одавали су признање Давидовићу да ревносно брани кнежева права…Србија је добила аутономију!

13.децембра на Ташмајдану, у присуству кнеза, око 3000 Срба, као и представника турске власти Димитрије Давидовић са великим усхићењем је одржао свој говор. „ Тако, браћо, постадосмо и ми од јуче народом. Срећни роде, срећна Србијо ко се икада надао да ћеш до ове точке доћи! Радуј се томе, ти света земљо Отечества нашег, радуј се и ти роде, прељубезни роде мој!“. У тим свечаним тренуцима поред збуњених Турака и радосних Срба, Давидовић је учинио један гест само сопствен њему. Носећи тегет одело и турску капу на глави, наочиглед свих је развио и скинуо чалму, верујући да је турско доба прошло, српско настало, послао је кући и никада је више није носио.

Политичка активност Димитрија Давидовића била је најживља од краја 1829. до 1835.године. То је било време коначног уобличавања аутономног положаја Србије, укидања феудализма и уређење Кнежевине сходно новом поретку. У том периоду збили су се на подручју Србије изузетно значајни догађаји који су Давидовића избацили изнад висина до којих се домогао у Бечу, као новинар и књижевник. Као непосредни учесник, он је у њих уткао део свог бића и део својих способности на најцелисходнији начин.

Бавећи се законодавним радом, увиђао је потребу израде Устава за Србију,који до тада она никада није имала. У томе је давао савете владару и његовим блиским чиновницима. За апсолутисту, какав је био Милош, то је личило на сан. Наравно, Давидовићеви савети се нису свиђали Милошу, јер ограничавају његову власт. Узалудна су била секретарева настојања да га убеди у користи које би имао уставним уређењем земље: “Давидовић је стајао против њега као стена и доказивао му да мора то учинити, јер иначе ће пропасти, будући да не може више владати тако самовољно као до сад и тиме га обдржи у његовом обећању да ће дати народу Устав“.

После дугог убеђивања, Милош је на крају попустио. И Димитрије Давидовић, свестрана и даровита личност, можда и најученији човек у Србији онога времена, почиње да пише први Устав у историји Србије, познат под називом Сретењски устав, обнародован 14.фебруара1835.године.

„Велика Народна скупштина састала се на Сретење Господње, 14.фебруара призивањем светог духа у цркви у Крагујевцу, а потом је радила три дана на кнежевој ливади, где је била подигнута посебна трибина за кнеза, његову породицу и најистакнутија духовна и световна лица. Била је то најбројнија скупштина у историји нововековне Србије, било је 2400 народних посланика и десетину хиљада знатижељних људи који су пратили њен рад. Првог дана прочитао је Давидовић кнежеву беседу, увече је радио Вујићев театар, а сутрадан је прочитан Устав и указ о оснивању Државног савета. Увече је пуштен ватромет, уручена је сабља, специјални поклон кнезу Милошу израђен у Бечу. Тако је окончана ова „револуција“ или демонштрација“. „Давидовићу,Давидовићу, све што си до сада чинио, данаске си запечатио“, обратио се Милош Димитрију Давидовићу.

Правници кажу да је то био најлибералнији устав кога је Европа икада видела…Давидовић је ишао далеко испред времена у коме је живео…

Сретењски устав је био кратког века, био је на снази само две недеље, до почетка марта, када је привремено, а 11.априла коначно суспендован. То је Милош урадио на наговор великих сила тадашње „просвећене“ Европе, јер по речима секретара енглеске амбасаде давао је и превише права обичном човеку (какве ли ироније!). Димитрије је био запрепашћен!

Да се не би замерио великим силама, кнез је читав терет свалио на свог секретара, постепено до краја године, ослободио га је свих дужности, пославши га у пензију.

Не само да је Давидовић изгубио службу, већ је био приморан да напусти престоницу Србије и изабере ново место пребивалишта за себе и своју породицу. Желео је да иде у Београд, али није добио одобрење кнеза Милоша. Одабрао је Смедерево, како је касније сам изјавио, „ ради лепоте предела и својих здравствених разлога“. Уз новчану помоћ кнеза купује имање и кућу у којој је неко време живео, док није почео да зида нову зграду са два дућана.

Његов слабашни организам начеле су болештине још у Бечу.После неког времена без мука, здравље му се погоршало за време боравка у Цариграду, јер му зиме нису пријале, „здравље ми је отишло доврага… све, све, ал се зиме боим као бритке сабље“. После суспензије Сретењског устава као да се све сручило на његову малену главу, учинивши да му се здравље све више погоршава.Димитријеви последњи дани били су тешки и тужни. Жалио се да га је кнез оставио „ ни да живи, ни да мре“. Склањање у Смедерево је повредило и потпуно скрхало бившег попечитеља. Говорио је: „Лишен сад уједанпут и преко сваке надеждеплаће, службе, чина и чести, налазим се у теснацу у ком нисам до сада био. Лишен службе и лишен чина бивам ја сад један као изврг свега Рода Србскога, нити могу међу људе више излазити, ни по браћи погледати…ја сад управ нит сам жив, нит сам мртав, нити знам куда главу да подклоним“.

Највернији син Отечества, Димитрије Давидовић, 25.марта/6.априла1838.године, на Благовести,“ у три сата и черег“ се преселио у вечност. Умро је у 48.години живота и сахрањен је у Смедереву, у порти цркве Успенија Богородице. Одмах до олтара налазила се надгробна плоча од белог студеничког камена са натписом који је сам одредио – Димитрије Давидовић, сав Србин!

Тако је напустио овај свет „честан човек пун науке“. Лака му буди земљице! Кости његове су Рода Србског. Род je свој преко мере љубио!

Два пута се женио. Имао је три сина,Светозара, Милана, Јована и ћерку Савку…